МАТУРАНТСКА БЕСЕДА

Дођосмо и ми до последњег чина наше представе која је трајала четири, с једне стране мукотрпне, а са друге дивне и безазлене године. Полако се спушта завеса коју смо жељно ишчекивали. ivana
Премотавајући време уназад, враћајући слике и сећања, разна осећања навиру и обасипају моју душу. Ту се преплићу и лепе и оне мање лепе успомене. Ту се преплићу радост, срећа, љубав, чежња, али и патња, туга, по која препирка. Често бих седела на часу замишљено гледајући кроз прозор, кроз тај тунел који води у будућност. Видела бих се са дипломом у руци, чула усклике, речи хвале, обасута ружама, пред камерама, као стамена, стабилна и независна личност. Свака реч би ми била на месту, свака реч би ми долазила после добро промишљене мисли.  А онда ме у стварност враћа тај добро познати глас професора. Опет се враћам својим мислима. Лутам, постављам питања. – Да ли је то могуће? Ако и јесте, како се то постиже? А онда долази то кључно питање, шта заправо значи бити Човек? Да ли се ми тако рађамо или то постајемо? Како и када се то постаје? Питања навиру, а одговора нигде. И данима, седећи у претпоследњој клупи у реду до прозора, вирећи кроз тај мој тунел, одговор се почео формирати. Корак по корак, постепено. На почетку је био блед, нејасан, неразумљив, али је временом постајао све јаснији. Тај одговор се коначно формирао у овом последњем чину наше представе. Кроз ове четири године ми нисмо само усвајали знања за професију за коју смо се одлучили. Ми смо за ове четири године постали људи. Стабилне, независне личности с моралним вредностима. Кроз ово школовање, схватили смо шта значи солидарност, јединство, сложност. Учврстили смо основу свог развоја личности. Научили смо да се боримо за своја права, али и да испуњавамо своје обавезе. Постали смо свесни колико је живот заправо једна озбиљна ствар, а не нека безазлена игра. То је један бесповратан процес. Треба га гледати еволуционистички, увек ићи напред.
Ова завеса се спушта, али се такође отвара нова. Нова представа почиње, али са другим глумцима, у којима ћете увек ви бити главне улоге. Драги моји, широм отворите очи. Предстоји нам врло тешка представа са много непознатих актера који ће покушати да нам промене сценарио. Не дајте се! Држите се свога циља! Драги наши професори, немојте мислити да из ове школе излазимо као незрела бића без светле будућности. Младе и луде године нам нису дозволиле да та наша зрелост исплови на површину. Али, не брините, она ће полако изронити. За сваки случај, придржите се за столице, јер ипак на младима свет остаје.

Ивана Берић 4-4

НАГРАДА ЗА НАЈБОЉЕ ЂАКЕ ОД ОПШТИНЕ

Општина Богатић и ове године наградила је новчаним наградама, дипломама и књигама најуспешније ученике основних школа и „Мачванске средње школе“ и наставнике за постигнуте успехе у протеклој школској 2014/15. години.

Све награде су уручене, 27. јуна, на школском броду „Златно срце“, за време пловидбе од Београда до Смедерева. Награде су уручили представници локалне самоуправе.

Награђени су:

– носиоци Вукове дипломе: Наташа Јаковљевић, Ана Марић, Александар Грновић, Ивана Берић и Јелена Пантић;

– учесници Републичких такмичења: Иван Павловић, Кристина Николић, Наташа Јаковљевић, Лазар Дукић, Милкица Петрушић, Ана Марић, Никола Јокић, Стефан Драгићевић, Милан Вукашиновић, Ана Јоцковић и Ивана Берић и њихови ментори;

– ђак генерације: Александар Грновић.

ЂАЦИ ГЕНЕРАЦИЈЕ НА БЕЛОМ ДВОРУ

У петак 26.06.2015. године,Престолонаследник Александар Карађорђевић и принцеза Катарина приредили су традиционални пријем за око 600 најбољих матураната из Србије и Републике Српске. Међу најбољим ђацима био је и Александар Грновић, ђак генерације наше школе.

Престолонаследник је честитао матурантима на постигнутом успеху:

„Ми смо поносни на њих, а они требају бити поносни на знање које су до сада стекли и да свој рад и таленат ставе у службу Отаџбине.“

Поред родитеља и наставниканајбољих матураната, пријему су присуствовали Дане Малешевић, министар просвете и културе Владе Републике Српске, академик Матија Бећковић, члан Крунског савета и Иван Ивановић, телевизијски водитељ.