МАТУРАНТСКА БЕСЕДА

Дођосмо и ми до последњег чина наше представе која је трајала четири, с једне стране мукотрпне, а са друге дивне и безазлене године. Полако се спушта завеса коју смо жељно ишчекивали. ivana
Премотавајући време уназад, враћајући слике и сећања, разна осећања навиру и обасипају моју душу. Ту се преплићу и лепе и оне мање лепе успомене. Ту се преплићу радост, срећа, љубав, чежња, али и патња, туга, по која препирка. Често бих седела на часу замишљено гледајући кроз прозор, кроз тај тунел који води у будућност. Видела бих се са дипломом у руци, чула усклике, речи хвале, обасута ружама, пред камерама, као стамена, стабилна и независна личност. Свака реч би ми била на месту, свака реч би ми долазила после добро промишљене мисли.  А онда ме у стварност враћа тај добро познати глас професора. Опет се враћам својим мислима. Лутам, постављам питања. – Да ли је то могуће? Ако и јесте, како се то постиже? А онда долази то кључно питање, шта заправо значи бити Човек? Да ли се ми тако рађамо или то постајемо? Како и када се то постаје? Питања навиру, а одговора нигде. И данима, седећи у претпоследњој клупи у реду до прозора, вирећи кроз тај мој тунел, одговор се почео формирати. Корак по корак, постепено. На почетку је био блед, нејасан, неразумљив, али је временом постајао све јаснији. Тај одговор се коначно формирао у овом последњем чину наше представе. Кроз ове четири године ми нисмо само усвајали знања за професију за коју смо се одлучили. Ми смо за ове четири године постали људи. Стабилне, независне личности с моралним вредностима. Кроз ово школовање, схватили смо шта значи солидарност, јединство, сложност. Учврстили смо основу свог развоја личности. Научили смо да се боримо за своја права, али и да испуњавамо своје обавезе. Постали смо свесни колико је живот заправо једна озбиљна ствар, а не нека безазлена игра. То је један бесповратан процес. Треба га гледати еволуционистички, увек ићи напред.
Ова завеса се спушта, али се такође отвара нова. Нова представа почиње, али са другим глумцима, у којима ћете увек ви бити главне улоге. Драги моји, широм отворите очи. Предстоји нам врло тешка представа са много непознатих актера који ће покушати да нам промене сценарио. Не дајте се! Држите се свога циља! Драги наши професори, немојте мислити да из ове школе излазимо као незрела бића без светле будућности. Младе и луде године нам нису дозволиле да та наша зрелост исплови на површину. Али, не брините, она ће полако изронити. За сваки случај, придржите се за столице, јер ипак на младима свет остаје.

Ивана Берић 4-4