Разговор са Филипом Малетићем, студентом генерације Криминалистичко-полицијског универзитета у Београду.

Средња школа:
„Мачванска средња школа“ Богатић  - Техничар друмског саобраћаја

Факултет:
„Криминалистичко – полицијски универзитет“ у Београду

 

1.Како памтите период живота проведен у Мачванској средњој школи?

  Период живота проведен у ,,Мачванској средњој школи“ памтим по лепим успоменама. Као једну поприлично безбрижну фазу живота, одликовали су добро дружење, много шале и забаве, прегршт прослава и успешних такмичења у спорту, период прве заљубљености и емотивног сазревања.

2.Које је сећање из средње школе које вам је најупечатљивије?

Најупечатљивије осећање је свакако срећа условљена свакодневним виђањем и квалитетно проведеним и хумором испуњеним временом са друштвом, како међу својом, тако и међу старијим генерацијама.

3.Да сад бирате да ли бисте поново уписали МСШ

Да могу поново да бирам, све бих урадио исто.

4.Како је текао ваш животни пут од завршене средње школе па до данас?

По завршетку средње школе уписао сам Криминалистичко-полицијски Универзитет, на којем сам 2020. године дипломирао као најбољи студент у генерацији, а од маја 2021.године у Министарству унутрашњих послова засновао  сам радни однос, где сам и дан данас запослен.

5.На који начин вас је средња школа припремила за даљи животни пут? Ко је од наставника у том смислу одиграо највећу улогу?

,,Мачванска средња школа“ ми је пружила знања која су ми касније помогла у оквиру полагања пријемног испита, у области опште културе и српског језика и књижевности. Такође, врло важан сегмент током школовања за даљи животни пут била је могућност обуке и полагања возачког испита за ”Б” категорију возила.

Поред тога, део професора, нарочито оних зрелије старосне доби утицао је својим личним примером и ауторитетом на формирање исправних ставова и система вредности заснованог на поштењу, професионализму, правичности, законитости и хуманости.

6.Које су предности похађања школе у малој средини из данашње перспективе?

Предности похађања школе у малој средини јесу просторна близина школе, лична познанства, како међу ученицима, тако и међу родитељима, што међусобно, што са наставним особљем и руководством, што омогућава непосреднију комуникацију, брже и једноставније решавање потенцијалних или већ постојећих проблема, познавање специфичних околности које могу бити од утицаја на наставу или боравак ученика у школи, безбедније окружење.

7.Шта је за време школовања било најлакше, шта најтеже(предмети, професори).

Сваки предмет одликују одређене специфичности, те су сложеност и тежина били условљени ставом и захтевима професора. Најлакши свакако и онај омиљени међу већином ученика, физичко васпитање, а најтежи предмет не бих могао да издвојим.У погледу разлике међу професорима, нијансе су биле у питању, те не бих могао да издвојим неког ко би имао епитет нарочито ”тешког”, ни неког кога бих могао да означим као ”лаког”, односно нимало захтевног.

8.Како гледате на посао наставника данас?

На посао наставника данас гледам као на један врло тежак посао, који је првенствено неопходно ускладити са низом препрека формалне природе, чије постојање је, у погледу учинковитости, врло дискутабилно. Положај просветног радника је врло незавидан, како због изостанка адекватних механизама васпитања, контроле и санкционисања делинквената, тако и због поприличног маневарског простора родитеља за угрожавање позиције наставника, који неретко имају искривљену, субјективну перцепцију у погледу сопственог детета и нереалне захтеве упућене према наставнику. Професија која је, можда и у највећем обиму угрожена и унижена, лошим финансијским условима и условима рада. С обзиром да је свакако реч о једној од најважнијих полуга које битно утичу на формирање здравог друштва, овом приликом изражавам подршку свим учитељима, наставницима и професорима.

 

9. И за крај ако имате нешто да додате  и да поручите нашим садашњим и будућим ученицима.

Ученицима бих поручио да што више уживају у периоду школовања, друже се, стичу познанства, да помажу и подржавају једни друге, као и да се потруде, колико могу, да чују старије од себе. Поручио бих им да верују у себе, чак и онда кад нико други не верује, и да на путу ка остварењу својих снова превазиђу све границе наметнуте формалним образовањем и ставовима чланова породице и друштва. Тестирајте своје потенцијале, откријте у чему сте добри и уложите своје време и енергију у то.